http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=21055

Pismo iz Londona
Objavljeno: Sub, 10. 01. 2009. 15:30
JA SAM JUNAK

PHOTO: STOCK.XCHNG

Mnogo godina kasnije, pred staklenom zgradom, izbeglica Aleksandar Lučić sećao se dana kada su ga roditelji ispratili na veliki put. Par dana ranije, u engleskoj palanci gde sada živi, našla ga je knjiga o životu i smrti Milana Junaka

Piše: Aleksandar Lučić

Otići zauvek, prognati se i ostaviti sve iza sebe, odlučiti se za konačan veliki korak u prazno, nije ni najmanje teško. Naprotiv, postati azilant, koferaš, apatrid, pečalbar, janičar ili gastos: no big deal u najgorem slučaju, couldn't wait to cross the fucking border u najboljem. Zaista, sam čin, sve sa neophodnim ispitivanjima, raspitivanjima i pripremama, obično je već maltene neminovan i baš lak. Ono što mu predstoji, međutim, poslednjih nekoliko meseci, retko više od godine, mučan je proces obezvređivanja – period u kojem nemilosrdno pucaju drage veze sa okolinom. To je vreme u toku kojeg postaje sve jasnije da ni sva ljubav, ni sve uspomene, ni način života, ni jako dobri ljudi više nisu dovoljni, više nisu vredni ostajanja; vreme kada polako, jedno po jedno, sve što je trebalo biti strašno važno postaje skoro pa nevidljivo.
Ljutnja, uostalom, nije zbog uterivanja u avanturu, nego zbog otimanja uspomena i prisiljavanja na izbor između sebe i drugih. Ipak, uz knjigu ide i sasvim mali, dragoceni, oprost neuklopljenima ovde ili tamo: OK je što smo preživeli, OK je i što smo se spasili i što nam je život lep, sasvim je normalno.
Lični prostor se najpre svodi samo na one koji tolerišu i vole po defaultu, na najuži krug porodice i ponekog prijatelja, toplo i bezbedno mesto za odrastanje koje je uvek bilo tu. No, kako je na liniji opšte dobro i odbrana našeg (nekog našeg) načina života i kad nam (nekima nama) još i prete da će biti računa za svođenje (kad dakle neko dirne u sitne lopovske privilegije podmićenog populusa), uvodi se, i spremno prihvata, nacionalizam, fašizam, komunizam ili već kako je prikladno momentu nazvana ideologija tobožnje tradicije nepostojanja privatnosti. Tada se potencijalni emigrant nađe okružen samo svojom kožom, čije se čak vlasništvo dovodi u pitanje, bez jasne ideje o tome kako je to i kada počelo, pristojnošću sprečen da odustane od sebe i uklopi se, da smiri savest biranjem moralnog leka iz široke ponude koju dotira establišment (briga za porodicu i komšije, marksizam, patriotizam, religija, interes poslovanja i tome slično). Da ne bude zabune, formalni aktivizam i uopšte bilo kakvo praćenje političke scene sasvim je irelevantno – nepodobnost je u samom insistiranju na zdravom razumu u bilo kom aspektu socijalne interakcije; odnosno, ono što izoluje jeste lično neprihvatanje iščašenog opravdavanja niskih pobuda za logiku svakodnevnog življenja. Tako efikasno odsečenima više nije teško da se i fizički odvoje, pa onda, čak ni među onima koje na put nije ponukalo plavo pismo, odluka jednostavno nije bila teška, jer nije puno značila i na kraju su presudna bila trivijalna pitanja temperamenta i ukazane prilike.

Moj budući prijatelj Vojislav Pejović napisao je divnu knjigu o ovom privatnom urušavanju, Život i smrt Milana Junaka. Filmski konstruisana novela, prepuna utisaka koje su ostavili raniji radovi belosvetskih stranaca, od Američke lepote, preko Satanskih stihova i Nepodnošljive lakoće postojanja do Mansarde i Grobnice za Borisa Davidoviča i ko zna čega još. Pored pristojne potrebe da se označe autorski uzori, jasnoća podsećanja na prethodnike deo je pažljivo izrežiranog ugrađivanja uputstva za čitanje u podtekst, referencama, jezikom, stilskim igrama i dijalozima. Takav skup putokaza izuzetno je koristan za tumačenje priče, koja bi inače neiskusnima mogla izgledati kao još jedno prepričavanje, novinarski pokušaj dokumentovanja raspada Jugoslavije. Teškoća ovde nije u prezentaciji, naprotiv, ne bi bilo lako zamisliti primereniji i suptilniji način od pažljivo sročene lične interpretacije sveopšteg propadanja, da se opiše gorepomenuto rasturanje privatnog. Problem je u samoj temi, nepoznatoj, nelogičnoj i skoro tajnoj, jer niko naročito ne voli njome da se bavi: ni oni koji su ostali (pa ih boli što su dopustili da dođe do toga da ih u trenu i bez osvrtanja ostavimo); ni oni koji nisu otišli (pa ih muče neminovni mali kompromisi na koje su pristali tokom godina jer nisu imali hrabrosti da se otisnu i naprave novi , pristojan, život od nule); ni mi koji smo pobegli (pa nas peče sramota dizanja ruku, ostavljanja roditelja da stare sami, prijatelja da se raduju sami i hrabrijih od nas da se bore bez nas).

Teškoća je i u tome što su kurvini sinovi pobedili, što su razbucali šta su imali i sada već dugo drskost izgleda sasvim očekivano, sasvim prihvatljivo da pristojnost ukidaju važne potrebe nacije (partije, biznisa, whatever), sasvim prirodna dominacija običnih bitangi – u toj meri da je naprosto čudno i irelevantno razglabati o neuhvatljivim pojedinačnim mukama. Prošlo je i dovoljno vremena, i dovoljno lažnih startova da više niko od tada kažnjenih i skrajnutih i ne razmišlja o popravljanju, nema više ni smisla, nema načina da se ispravi. Pejović zato potpuno artikulisano i vešto izbegava da nas opterećuje svojim besom i gorčinom (daleko uspešnije od mene ovde) i ostaje dosledan svojoj nameri.

Nesumnjiv talenat, posvećenost i ljubav prema pisanju, kao i mašta i volja da se eksperimentiše, svakako čine svoje i čitanje ide lako, neprimetno, utisak je pre sedenja u biskopu nego nad knjigom. Meso je međutim u rekonstrukciji junačke borbe glavnog lika za sebe i za common sense, za svoj prostor i jasne granice svojih odluka. Tužna sudbina zemlje i naroda, državna politika i propast rokenrola usputne su pojave, zapravo i same posledice vešte diverzije korumpiranjem integriteta pojedinaca.

Ono što tanka knjiga vrlo glasno objašnjava jeste da je sve što se moglo učiniti bilo biti svoj, sve što je išta značilo. Ostaje naravno ljutnja, bes, štaviše bolesna nervoza i neprijatnost i griža savesti, ostaje briga, nemoć, gubitak i odvojenost, odsustvo i to je jasno i brutalno opisano. Objašnjeno je i da nisu svi terani na kraju i otišli i da se nisu svi odlaskom spasili, nema iluzija o pravednosti ni suda o pravoj odluci, nema ni potrebe za prozivkama krivaca ni predlaganja promena ili čak konstruktivne kritike postojećeg stanja, ostavljeno je poštenju čitaoca da ekstrapolira jedine moguće odgovore. Pejović takođe vešto izbegava nostalgiju i prenemaganje iz izbeglištva i, uopšte, vremenom posle odlaska se ne bavi; jasno je da bi bilo licemerno glumiti nezadovoljstvo postignutim, svojim porodicama, nagradama, životima.
Ljutnja, uostalom, nije zbog uterivanja u avanturu, nego zbog otimanja uspomena i prisiljavanja na izbor između sebe i drugih. Ipak, uz knjigu ide i sasvim mali, dragoceni, oprost neuklopljenima ovde ili tamo: OK je što smo preživeli, OK je i što smo se spasili i što nam je život lep, sasvim je normalno.